HADŽIĆI Porodica Sulejmana Zećirija godinama žeđ gase kao u Africi Vodu piju iz plasitične cisterne, koja stoji i više od 20 dana

Najteže je kad djeca pitaju zašto mi nemamo „pravu“ vodu. Jedna strana TV kuća snimila dokumentarni film „ Život u minskom polju“

Sulejman Zećiri  iz Hadžića, otac osmero djece već 20 godine vodu pije iz plastične cisterne. KRO Komunalac otprilike svakih dvadesetak dana, kako kaže, dovlači mu vodu i sipa  u plastično  bure.

-Tu vodu nije zdravo ni piti. Šta ćeš, moramo. Ovo plastično bure dao nam je Salko Čović, nakon reintegracije Općine, još kada je on  bio direktor Komunalca. Dobar čovjek. Poslije nekoliko dana stajanja u plastičnom buretu voda postaje bljutava, ima neki poseban okus, ističe  Sulejman.

Samo 200 metara od kuće prolazi gradski vodovod

Žećiri žive  u naselju  Brezovačka, pored same ceste za Igman. Samo nekih 200 metara od njegove kuće, kaže, prolazi  gradski vodovod i mogao bi se priključiti. Ali, uvijek kada bi se obraćao nadležnim u Općini dobijao bi isti odgovor- za to nemaju  para.

-Nemaju za bijedu. Imaju za sve drugo. Mi pijemo vodu kao u Africi, iz plastične cisterne ili bureta, nazovite to kako hoćete. Ponekad se sam pitam zašto smo se borili, za koga  to  naši najmiliji  poginuše, za koga položiše živote. Žalosno je to. Moja djeca poželjela su se napiti „ prave“ vode. Ja ne radim, sakupljam  staro željezo i od toga živim. Jedva  uspijem  zaraditi za hljeb, nahraniti  deset usta, da mi djeca ne plaču. Osmero djece, te ja i žena. Za sve nas valja samo zaraditi za hljeba.

 Stomačne tegobe

Amra Zećiri, Sulejmanova suproga, kaže  da samo ona zna kako im je, i kroz šta sve prolaze. Ponekad imamo stomačne tegobe. Znam da je od vode. Ona je bljutava, a kako ne bi bila kada u plastičnom buretu stoji 20  pa i više dana . U 21 vijeku vodu pijemo na ovakav način, kao oni u Africi. Od naše kuće gradski vodovod  udaljen je svega oko 200 metara. Za nas su  to kilometri,  vječnost.Teško je, kaže, i  čini joj  se teže ne može biti. -Još teže je zimi, kada snijeg napadne i kada su niske temperature, ističe  Sulejman. Zna  se desiti da zbog toga  tada iz Komunalca  vodu ne mogu dovući. Odemo kod komšija, donesemo vode da se napijemo.Težak je to i žalostan život. A svi iz porodice Zećiri, ko je god mogao nositi pušku, borili se i ginuli. A vidite danas kroz šta sve prolazimo, kaže Sulejman.

 O životu porodice Zećiri snimljen dokumentarni  film

O  teškom životu porodice Zećiri  jedna strana TV  kuća snimila je dokumentarni film. Naime, da bi zaradio za  život porodice  morao je ulaziti u minsko polje u  nekada vojne kasarne Žunovnica, i sakupljati željezno.

– Tada čovjek nikada nije siguran  hoće li   se vratiti kući. Ali, mora  da se  zaradi hljeb za porodicu. Sada su  nadležni zabranili da tu radimo, da ulazimo u minsko polje. A tu ima najviše željeza. Prošlo je puno vremena od rata. Postavljeno je mnogo eksplozivnih sredstva, zahrđala su, vrijeme je učinilo svoje, i nikada ne znate kako će reagirati prilikom razminiranja. Sve ubijaju. Bilo da je riječ o nagaznim, poteznim, paštetama ili odskočnim minama. Odskočne mine su, ipak, najopasnije. Njih se najviše bojim. Ja ulazim u minsko polje. Sinu ne dozvoljavam. On me čeka na velikoj udaljenosti, na sigurnom mjestu – kaže Sulejman.

Ne možeš se napiti „prave“ vode

Jednostavno, neimaština nas tjera da riskiramo živote. Treba nahraniti toliko usta. Treba djeci  kupiti pribor za školu, knjige i druga osnovna sredstva. Obuću i odjeću. Maloj djeci nemožete ništa objasniti.Oni to ne razumiju. Još kada ti kažu:- Babo mi gladni!. Za nas nema ni subote, ni nedjelje, ni praznika, ni radnog vremena. Moramo raditi da bismo prehranili porodice. I  kada dođeš kući živ, i na tome zahvaljuješ Bogu,  ne možeš se napiti „prave“ vode. A moraš je  popiti kakva je god. Najgore mi je za djecu. Kada odu u komšiluk, kod drugova, na povratku  pitaju: Babo, zašto je naša voda drukčija, zašto nije lijepa kao kod njih?

Avaz.ba

Hadžići:Porodica Zećiri godina vodu piju iz plastične cisterne kao u AfriciTop