UPOZORENJE IZ ŠVICARSKE: Mladićev kovčeg kao državna poruka – Region ponovo može dobiti ono što je već jednom dobio, rat, pakao i smrt…

-Znamo kako počinje. Prvo se relativizuje zločin. Onda se stvara mit.

Srbija više ne može sjediti na dvije stolice. Postoje trenuci u historiji jedne države kada simbol govori više od stotinu diplomatskih saopćenja. Kovčeg Ratka Mladića koji je, umjesto kao posmrtni ostatak osuđenog ratnog zločinca, u Beograd stigao avionom Vlade Srbije, uz prisustvo ministra pravde i uz vojni doček – upravo je takav simbol. I zato ovo više nije pitanje porodične sahrane.

Ovo je pitanje državne politike, kazao je za „Slobodnu Bosnu“ Boban Bogdanović, politički analitičar i srbijanski disident sa švicarskom adresom.

-Ratko Mladić nije istorijska figura o čijoj krivici tek treba da se raspravlja. On je pravosnažno osuđeni ratni zločinac koji je u Hagu dobio doživotnu kaznu za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Njegova presuda je činjenica međunarodnog prava.

Zato država koja želi da bude članica Evropske unije mora da napravi razliku između prava porodice da sahrani svog mrtvog i prava države da od njegove sahrane napravi politički spektakl.

Srbija je, nažalost, izabrala drugo.

Kada državni avion prevozi kovčeg osuđenog ratnog zločinca, kada ministar pravde putuje sa njegovim posmrtnim ostacima, kada pripadnici Vojske Srbije preuzimaju i nose kovčeg, a državne i vojne počasti postanu deo javnog rituala, onda više nije moguće govoriti samo o „porodičnoj sahrani“.

Država je postala deo simbolike.

A politika se, kao što je istorija nebrojeno puta pokazala, najbolje čita kroz simbole, upozorava Bogdanović te dodaje kako je najopasniji dio ove priče nije čak ni sam Ratko Mladić.

-Najopasnije je ono što Srbija ovim činom govori mladoj generaciji u regionu. Poruka nije: „Ratovi devedesetih su završeni.“

LICEMJERNA EUROPA

Poruka je: „Čovek koji je pravosnažno osuđen za najteže zločine može posle smrti biti vraćen u Srbiju uz državnu logistiku, vojni protokol i javnu nacionalističku mitologizaciju.“

To nije politika pomirenja.

To je politika rehabilitacije simbola.

A država koja rehabilituje simbole rata neminovno otvara vrata ponovnoj politizaciji rata.

Zato je ovo pitanje mnogo veće od jednog čoveka i jedne sahrane.

Posebno je licemerno pokušavati istovremeno biti evropska država i država koja će osuđenom ratnom zločincu davati elemente državnog i vojnog protokola. Evropska unija nije samo carinska unija, fondovi i pristup evropskom tržištu.

Evropska unija je politička zajednica nastala upravo iz odluke da se Evropa više nikada ne vrati logici po kojoj se zločin može opravdati nacionalnim interesom. Zato je Evropska komisija potpuno u pravu kada kaže da veličanje ratnih zločinaca nema mesto ni u Uniji ni u državama kandidatima. Srbija sada mora da odgovori na jednostavno pitanje:

Da li želi da bude evropska država ili država koja evropske integracije koristi kao ekonomski projekat, dok svoju političku i istorijsku orijentaciju definiše potpuno drugačije?

Ne može se beskonačno sedeti na dve stolice.

Upravo zato mislim da je vreme da Evropska unija prestane da šalje upozorenja i počne da šalje političke signale.

Ne pozivam na kolektivno kažnjavanje građana Srbije.

Ne pozivam na ekonomsku izolaciju Srbije.

Pozivam na nešto mnogo preciznije: zamrzavanje političkog procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji dok Beograd jasno ne pokaže da državne institucije ne učestvuju u veličanju pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca.

Pregovori nisu poklon.

Oni su mehanizam uslovljavanja.

Ako država kandidat pokaže da ne razume osnovne političke vrednosti na kojima počiva Unija, onda je logično da proces pristupanja bude usporen ili suspendovan.

Ne zbog prošlosti Ratka Mladića.

Nego zbog sadašnjosti srpske države.

Zato bi Hrvatska, kao članica Evropske unije i neposredni sused Srbije, imala puno pravo da prva otvori ovo pitanje u evropskim institucijama.

Ne kao osvetu Srbiji.

Ne kao nastavak devedesetih.

Nego kao zahtev da pravila Evropske unije važe jednako za sve.

Ako je veličanje osuđenih ratnih zločinaca nespojivo sa evropskim vrednostima, onda to pravilo mora važiti i za kandidate.

Ako evropska integracija podrazumeva prihvatanje presuda međunarodnih sudova, onda se te presude ne mogu poštovati samo onda kada politički odgovaraju.

I ako Srbija želi da postane članica Evropske unije, onda mora razumeti jednu suštinsku stvar:

Članstvo u Evropskoj uniji nije samo pitanje toga šta Srbija želi da dobije od Evrope.

To je i pitanje toga šta je Srbija spremna da prihvati kao civilizacijski standard.

Postoji još jedna, još surovija istina.

Mladiću je posle smrti trebalo oduzeti mogućnost da njegov grob postane mesto političkog hodočašća.

Ne zato što mrtvima treba uskratiti dostojanstvo.

Nego zato što se dostojanstvo žrtava ne sme podrediti stvaranju nacionalističkog kulta oko čoveka koji je pravosnažno osuđen za genocid.

Da su njegovi posmrtni ostaci ostali u Hagu i bili sahranjeni bez javnog spektakla, taj čin bi imao jednu jedinu poruku: presuda je završena, zločin je istorijski i sudski utvrđen, a država ne učestvuje u stvaranju mita.

Beograd je, međutim, izabrao drugačiji put.

I sada više nije važno šta će pisati u zvaničnim saopštenjima.

Slika vojnika koji nose kovčeg osuđenog ratnog zločinca već je obišla svet.

Istorija će tu sliku čitati kao državni simbol.

U međunarodnoj politici postoji jedno jednostavno pravilo: države se ne procenjuju samo po onome što govore, već po onome što rade kada misle da niko neće meriti cenu njihovih postupaka.

Srbija je sada pokazala šta radi.

Evropa mora pokazati šta njene vrednosti znače u praksi.

Jer ako posle Srebrenice, posle Haga i posle pravosnažne presude za genocid jedna država može da organizuje povratak osuđenog zločinca uz državni avion, prisustvo ministra i vojni protokol a da za to ne usledi ozbiljna politička posledica, onda problem više nije samo u Beogradu.

Problem je u kredibilitetu Evrope. I zato sada najveća odgovornost nije samo na Beogradu, već i na Briselu.

Ako Ursula von der Layen, predsednica Evropske komisije, uoči predstojećeg izbornog procesa u Srbiji odluči da ponovo dođe u Beograd i pošalje poruku bezrezervne podrške Aleksandru Vučiću, onda će ta poseta neminovno biti pročitana kao politička poruka ne samo Srbiji, već čitavom Zapadnom Balkanu.

Jer posle državnog aviona, ministra pravde, prisustva Vojske Srbije i institucionalne podrške sahrani Ratka Mladića, evropska politika više nema pravo na neutralnost koja liči na prećutno odobravanje.

Poseta Beogradu bez jasne osude ovakve državne politike ne bi bila obična diplomatska poseta.

Bila bi signal da se Srbiji gleda kroz prste.

A u političkom kontekstu izbora, takav signal bi bio još opasniji: bio bi shvaćen kao indirektna, ali snažna podrška Aleksandru Vučiću uoči izbora.

To bi bila strateška greška istorijskih razmera.

Jer Evropa ne može istovremeno govoriti o vladavini prava, demokratskim standardima, pomirenju i evropskim vrednostima, a zatim, neposredno nakon državne demonstracije poštovanja prema pravosnažno osuđenom ratnom zločincu, doći u Beograd i ostaviti utisak da je sve to prihvatljiva cena geopolitičke stabilnosti.

To nije stabilnost.

To je odlaganje eksplozije.

OPASNOST OD NOVIH SUKOBA

Ako Brisel posle svega ovoga nastavi da nagrađuje vlast u Beogradu bez jasnih uslova i posledica, onda će Evropa sama potkopati sopstveni kredibilitet.

I tada više neće biti reč samo o Aleksandru Vučiću.

Biće reč o tome da li je Evropska unija spremna da žrtvuje demokratske i civilizacijske standarde radi jednog režima koji joj trenutno izgleda kao garant „stabilnosti“.

A Balkan je već jednom platio cenu takve politike.

Znamo kako počinje. Prvo se relativizuje zločin. Onda se stvara mit.

Zatim država počinje da prisvaja simbole tog mita. Posle toga dolazi politička mobilizacija. A onda, kada svi shvate da je granica pređena, obično bude kasno. Zato je današnji Balkan opasno mesto za evropsku politiku koja misli da je dovoljno samo održavati privid stabilnosti. Srbija danas stoji na raskrsnici. Jedan put vodi ka Evropi, demokratskoj konsolidaciji i stvarnom suočavanju sa prošlošću.

Drugi vodi ka političkoj rehabilitaciji nacionalističkih mitova, institucionalnom relativizovanju zločina i novom zatvaranju regiona u krug istorijskih sukoba.

Evropska unija sada mora da odluči koji će od ta dva puta podržati.

Jer ako posle Mladićeve sahrane Evropa pošalje poruku da se ništa suštinski nije dogodilo, onda neće sahraniti samo kredibilitet sopstvene politike.

Sahraniće evropsku perspektivu Srbije. A još gore, pomoći će da se od Srbije ponovo napravi bure baruta Balkana. Fitilj se ne pali jednim potezom. On se godinama natapa mržnjom, mitologijom, nekažnjenim nacionalizmom i političkim kukavičlukom. Ali kada se jednom zapali, više nije važno ko ga je poslednji dodirnuo.

Region ponovo može dobiti ono što je već jednom dobio: rat, pakao i smrt. I zato je pitanje posle Mladićeve sahrane jednostavno: Hoće li Evropa ugasiti fitilj – ili će, svojim ćutanjem, dozvoliti da gori, zaključio je Boban Bogdanović.

Slobodna Bosna

Top