Ispovijest Sarajke koja ne može zamisliti život bez kladionice

Konačno, naišli smo na dobro raspoloženu tridesetdevetogodišnjakinju M. O., odnedavno bogatiju za 2.500 KM, koja nam je ispričala da kladionicu posjećuje dvije godine i da ona za nju predstavlja spas.

– Razvedena sam i otkad sam se preselila kod majke sa svojom djevojčicom, imam potrebu da bježim iz stana, u kojem se dešava realni scenarij serije “Lud, zbunjen, normalan”, samo u ženskom izdanju. Gora nam je situacija nego kod Izeta Fazlinovića. Jaz generacija, katastrofa. Tako je krenulo – govori na početku naša sagovornica.

Tanka žica

Pored kladionica, barem kada je Sarajevo u pitanju, stolica više traži se i u obližnjim kafićima. Jedno bez drugog ne ide. Uz piće i druženje biraju se sretni brojevi, prognoziraju rezultati i iščekuju dobici.

– Radim u jednoj stabilnoj firmi i svakog dana poslije posla idem u naš lokalni kafić, koji je kao zalijepljen uz kladionicu i tu se, da tako kažem, odmaram, sve dok moja kćerka ne završi s nastavom. Kada se završi posljednji čas, idem po nju, kod kuće uradimo zadaću i ja se opet vratim društvu i nastavljam igrati bingo. Odigram i tiket, a ponekad i dobijem – kaže M. O.

A ono što se dobije, brzo se i potroši.

– Kako došlo, tako otišlo, ja na to tako gledam. Pogotovo to kako je došlo, kao poklonjeno. U tom kafiću i kladionici, to je za mene jedno, mi se, prije svega, družimo. To nam je razbibriga. Nekada se osjećamo kao likovi iz crtanog filma “Teletabisi”. Kad god se radujemo, grlimo se i, ko god naiđe, mi kažemo: “Zaaagrliii” – kroz smijeh govori naša sagovornica.

Mnogo je takvih situacija, nastavlja ona.

– Kada sam dobila 2.500 KM, bilo nas je petero za stolom, a ispred kafića moja kćerka se igrala s drugim djevojčicama. Kada je izvučen šesti broj, 25, izletjela sam vani i počela da vičem: “Sine, šta ćeš da ti mama kupi’!” Moja kćerka je sedmi razred i trenira plivanje, stalno naručujemo opremu iz Engleske, pa je rekla da želi nove peraje. Sve je to stvarno skupo pa sam nastavila ushićeno: “Koje, sine, reci boju” –  govori M. O.

Iste noći na internetu su zajedno odabrale nove peraje, pištaljku i odijelo, a sretna dobitnica sebe je počastila tenama “nike”. Slavilo se i u društvu.

– Kada je šef kladionice donio novac da me isplati, 500 KM odmah sam potrošila, podijelila serbez svima, ko god se tu našao. To je pravilo, ko dobije, časti – kaže M. O.

Igre na sreću šetnja su po tankoj žici. Bingo, loto, klađenje na utrke pasa te timske i individualne sportove rijetke je obogatilo, a mnogi su se razočarali. Veliki ulog ne znači veliki dobitak.

Sretne bake

– Kada pogledam neke ljude oko sebe, znam da nisam neki veliki kladioničar. Ne ulažem mnogo, a i kako bih. Imam dijete i ne želim riskirati. Mnogo je onih koji po tiketu plaćaju 50 ili 100 KM pa se onda za sat vade. Meni je ovo, ipak, stvar zabave. Gubitke neki podnose stoički, neki spuste glavu i izađu pokunjeni, a ima i onih koji psuju – ističe M. O.

Na kraju, otkriva nam da i na ovakvim mjestima, samo u blažem obliku, ponekada postoji sukob generacija.

– U popodnevnim satima svrati nekoliko penzionerki i te bake su toliko spore da nas izluđuju. Dok one smisle i izdiktiraju radnici šest brojeva, mi izgubimo strpljenje. Niko im ništa ne govori, samo se, kad izađu, svi obradujemo. Dođu i curice i tinejdžerke, nije više ni kladionica što je bila. Nikoga od nas nije stid i nije me briga što komšija kaže: “Ova ne izlazi iz kladionice” – kroz smijeh ističe M. O. te dodaje da je sretna zbog jedne od baka koja je nedavno dobila 60 KM.

U brojkama

7.000 KM najveći je dobitak na bingu isplaćen na oči M. O.

500 KM dobila je nekoliko puta na tiketima

30 KM je njen limit za ulog

Čestitamo, listić je dobitni

– Rezultate na teletekstu nikada ne pratim. Listić radije provjeravam ujutro uz kaficu. Na mobitelu imam instaliranu aplikaciju koja skenira kod listića i onda vidim da piše: “Čestitamo, listić je dobitni” ili “Nažalost, listić je gubitni.” Znalo mi se desiti da vrištim ujutro na poslu i radujem se – priznaje M. O.

Bulje u teletekst

Ima i onih koji u kladionicama provode više vremena nego zaposleni u firmama.

– Dosta je onih koji su u kladionici od njenog otvaranja do zatvaranja. Oni ne igraju bingo nego tikete i samo bulje u teletekst. Mi imamo i jednog ovisnika o bingu, svaka mu je uplata 40 KM i, ako on sat sjedi u kladionici, mi znamo da je bingo pun – dodaje M. O.

avaz.ba